Period priprema za zavšni test i prijemne ispite ulazi u fazu finiša, a kako se taj dan približava tako tenzija sve više raste. Pošto su roditelji materijalno podržali sve tekuće događaje, platili privatne časove, ekskurzije, maturske večeri i toaletu, ostaje samo još da prikupe svoju snagu i preostale živce jer je sada njihovim malim i velikim maturantima potrebna savim druga vrsta pomoći. Zadatak je da podržimo dete, ako je potrebno osnažimo ga, umanjimo dejstvo stresogenih događaja na njega, kao i da pomognemo detetu da sebe dovede u stanje u kome će biti najproduktivinije za vreme samog rešavanja testa.
Razgovori
Savet da , kritika ne. Ukoliko želite da posavetujete dete ili da mu skrenete pažnju na nešto učinite to, ali u pozitivnoj formulaciji, inače će savet zvučati kao kritika.
Pomozite detetu da veruje u sebe. Ukoliko dete sumnja u sebe i svoje znanje, „nahranite“ deo njega koji veruje u sebe (a sigurno je tu negde), istaknite konkretne stvari koje je uradilo (koliko je dugo učilo, šta je spremalo, sa kim i sl.), kao i konkretne pozitivne osobine koje poseduje (npr.zrelost, razboritost, istrajnost i sl.), konkretne sadržaje koje ste sigurni da zna…
Najbolje što možete da uradite za svoje dete u ovoj situaciji je da budete realni u očekivanjima. Dobro je imati plan B i otvoreno razgovarati sa detetom o sledećim koracima i mogućnostima, ukoliko se rezultat testiranja ne budu dovoljni za ispunjenje prve željene opcije.
Ukoliko se detetu u toku školovanja, prilikom testiranja znanja, dešavalo da ima fizičke manifestacije kao što su: ubrzano disanje, ubrzan rad srca, znojenje dlanova, nedostatak vazduha, nesvestica i sl. praćene negativnim mislima o (katastrofalnom) ishodu testa, potrebno je da se posvetite ovakvoj reakciji koja se može ponoviti u sledećoj sličnoj situaciji. Nije potrebno, zapravo štetno bi bilo podsećati dete na to iz čista mira i reći mu da se sada isto može desiti, ukoliko niste stručni ili niste pronašli osobu koja je stručna da sa njim na tome radi. Ovakve reakcije mogu oduzeti detetu vreme i koncentraciju potrebnu za rešavanje testa u skladu sa znanjem koje ima. Zato bi najbolje bilo o tome prvo razgovarati sa nekim od psihoterapeuta koji se time bave i ovakve neželjene reakcije uspešno otklanjaju u radu sa svojim klijentima. Za sada možete reagovati na svaku ispoljenu bojazan deteta vezanom za negativan konačan ishod testa sa stavom da čak i ukoliko bude loš ishod, to neće biti ono što je planiralo, ali takođe neće biti ni nešto užasno i strašno da ne može da se podnese i nastavi dalje. Raspitajte se i naučite dete jednostavnim tehnikama disanja kojima može uspešno da kontroliše svoje fiziološke reakcije i održava ih u granicama optimalnim za rad.
Neposredno pred testiranje
Opšta preporuka je da se poslednji dan ne koristi za učenje i ponavljanje gradiva, već relaksaciju i odmor. Ako prepoznate da dete ima potrebu da stalno bude u kontaktu sa sadražejem koji sprema , pogotovo ako se trudi da „ubaci u glavu“ sve čega se dohvati , pokušajte da ga izvedete u šetnju i objasnite da nije dobro da forsira sebe poslednji dan, jer sutra može biti umorno i dekoncentrisano. Iako im se čini da tako smanjuju tenziju, deca na taj način zapravo povećavaju nivo uzbuđenja i strepnje . U tom stanju dete nije prijemčivo za zadržavanje informacija. Iz potrebe da se iznova uverava u svoje (ne) znanje, dešava se da u „skače“ sa jedne na drugu oblast, zapravo površno „preleće“ gradivo , ne dajući sebi dovoljno vremena da razmisli, čime dovodi sebe do situacije u kojoj zaključuje da mnoge stvari ne zna, ne može da se seti i slično.
Pored aktivnosti samog deteta , potrudite se da i ostali članovi porodice doprinesu opuštenoj atmosferi u kući. Imajte u vidu da, ako dete u toku dana svi oni koji stupe u kontakt sa njim samo jednom priupitaju nešto vezano za testiranje, onda ono dobija deset puta isto ili slično pitanje, što takođe može doprineti stvaranju tenzije. Potrudite se da ne rešavate druga značajna pitanja u ovom periodu i poštedite dete od mogućih neprijatnih i konfliktnih situacija.
Veče pred polaganje je dobro pripremiti odeću, sva potrebna dokumenta , pribor za pisanje i ostalo (ključeve, flašicu sa vodom, vlažne maramice, napuniti mobilni telefon i slično), dogovoriti se kako će ujutru otići do mesta polaganja ,sa kim itd. i naravno leći na vreme, kako bi naredni dan započeo sa što manje stresa.
Posle testiranja
Nakon testiranja razgovarajte sa detetom onoliko koliko ono ima potrebu za tim. Nemojte ga zamarati detaljima ukoliko samo ne započne priču na taj način, ali nemojte ni prećutati pitanje : „Kako je bilo“, i „Da li si zadovoljan“. Izbegavanje razgovora na tu temu moglo bi da pošalje detetu poruku da vam nije važno, da ste nezaineresovani i slično. Neka deca tek sutradan ili nakon nekoliko dana iznose detalje vezane za samo testiranje, dok taj proces sređivanja utisaka uglavnom obavljaju sa svojim vršnjacima, razmenjujući mišljenja i iskustva.
Kada se sve završi, iskoristite (i time naučite dete da iskoristi ) ovu i slične prilike za izvlačenje pouke, odnosno donešenja nekakvog zaključka (o dobrim i lošim strategijama koje je koristilo, o tome kako stvari funkcionišu, kakav bi pristup sledeći put bio bolji…). Dete bi trebalo sâmo da vam saopšti šta je naučilo iz celog tog događaja (od pripreme pa sve do rezultata ili upisa, uključujući i odnose drugih). Često se takve izjave dešavaju spontano , ali nisu baš formulisane kao nekakav novi zaključak, zato je roditelj tu da prepozna njihove naznake i podstakne dete da ih razvije i jasno formuliše. Možete mu pomoći tako što ćete ga podstaći da razmišlja o tome, ali i tako što ćete prepoznati ukoliko je već donelo neki možda pogrešan zaključak (o sebi ili drugima) i pomoći mu da ga koriguje.
