Po cenu da ispadnem jedna od onih totalno blesavih keva koja ne ume da iole realno sagleda sopstveno dete, ali moja najstarija kćerka je Carica. Ulazi polako u pubertet, a još brže dolaze neprijatne stvri koje su valjda deo usvajanja socijalne inteligencije – trvenje sa okolinom i borba sa grupom vršnjaka. Ona je skroz kul, za razliku od mame. Ja, ja bih našamarala najradije te šmizle koje se usuđuju da diraju moje dete. MOJE. Moje prvenče, koje je razumno, i sjajno i pametno i jedna duša (vidi se da sam baš objektivna).
Imam potrebu da je stavim u teglu, ili makar u stakleno zvono. Da je zaštitim od svih i svega. A znam da to ne smem. Zbog sebe. A pre svega zbog nje.
Ne verujem da su sva deca dobra. Ne više. Već na žalost imaju dovoljno godina da iz svog okruženja donose nemir, zlo i negativnost kojom su svesno i nesvesno hranjeni. I to negativno traži nešto od čega će rasti. Moje dete, kao žrtvu. Ali jedno sam shvatila. Svom detetu ću najbolje pomoći pričom. Beskrajnom pričom. I primerom.
Iako je bilo prilično davno, dosta se dobro sećam kakve sam sve loše situacije prolazila u osnovnoj i srednoj školi. Koliko je bilo patnje, nerazumevanja, klanova, podsmevanja nama, deci sa sela. I zato mi je još teže. Jer i ona mora da prolazi sve to. I da krći svoj put. Pritom, možda mi se samo čini, naši sukobi deluju naivno i totalno bebeće u odnosu na ono što sada jedanaestogodišnjaci smisle i izgovore. Nekada ostanem u šoku. I iako se tešim mantrom „sve se to iz kuće nosi“, ostaje da to što su takva deca naučila, u kući ili vanj nje postaje i ostaje njihov obrazac ponašanja.
I zato znam koliko je mom detetu teško. Već je dovoljno strašno što hormoni počinju da ti rade, što su smušen, sa predugim rukama i nogama, što ti se kosa masti a bubuljice kreću, što otkrivaš da mama i tata nisu savršeni i najbolji na svetu, još ti samo treba da te neko proziva, ismeva, pokušava da ti napakosti iz čistog „ćefa“.
Čini mi se da moje dete za sada ima dovoljno ugrađenog samopouzdanja da je sve te male sitne čarke, sva ta nazivanja, podsmevanja, sitne pakosti ne pogađaju (još) previše. Ali, mene pogađaju. jer ih prepoznajem, kao što verujem da će mnogo mama prepoznati ono što su kao devojčice doživljavale od svojih vršnjaka, naročito vršnjakinja.
Nisu ni mene moji roditelji štitili od „zle dece“, ali ali su me pripremili da se izborim s njima. Nekoliko stvari planiram da uradim kako bih joj pomogla (a to je svakako bolje od mog mešanja u odnos mog deteta s vršnjacima):
- Da kod kuće ima punu pažnju i prihvatanje i da radimo na njenom samopouzdanju. Ok, to se podrazumeva, i negde spada u „redovan posao“ roditelja. Ali čestro nesvesno skliznemo iz tog obrasca, pa se bavimo nevažnim stvarima umesto da svakim svojim postupkom detetu stavimo do znanja da ćemo uvek biti tu za njega, ma koliko napolju bio grozan svet.
- Podsticaću njeno druženje s tatom. Ne znam kako kod ostalih, ali nekako naše najstarije dete kao da tek sada otkriva tatu u pravom svetlu. Prvih godina on je mnogo više odsustvovao iz kuće, puno radio i prirodno je bilo da Jana bude više vezana za mene. Sada pred mojim očima vidim kako su njih dvoje „pajtosi“ i kako imaju samo svoje priče. I to mi je super, jer tata može da je nauči potpuno druge stvari. Tata je heroj svake devojčice i to može samo da joj pomogne da bude snažnija <3
- Neću ohrabrivati njeno uklapanje po svaku cenu. Neću otrčati da joj kupim baš takve patike jer ih imaju svi ostali, već ću ih učiti da patike bira prema tome koje se njoj svidjaju, prema udobnosti naravno ceni. Neću pokušavati da od nje napravim popularnu devojčicu, a naročito ne po cenu toga da to ne bude ona 100 odsto. Neće ići na rekreativnu samo zato što ide ceo razred. Neću joj reći da je u redu što joj se deca smeju kada u školu donese zlatnu medalju sa karatea, niti da zbog toga treba da odustane od onog što voli. Ona je u redu, oni nisu, to ona mora da zna.
- Neću joj dozvoliti da bude žrtva. Mora da nauči da kaže ne. Mora da nauči da otkači negativce i da prestane da ispunjava tuđe želje iako nisu njene. Čak iako to znači usamljenost u školi. Pa šta? Ima prijatelja i van škole. Kada neko od tebe traži nemoguće stvari, gleda da te ponizi i ismeje, to nije pravo prijateljstvo niti dokazivanje odanosti. To je čist bezobrazluk i nepoštovanje drugih. Takvi ljudi joj ne trebaju u životu. I što kaže moj muž, možda, samo možda je bolje da lekciju o tome kako nisu svi ljudi dobri i ne mogu svi da nas vole, nauči sada nego za 15 ili 20 godina.
- Ohrabrivaću je da nastavi sa sportom i muzikom. Ona trenira karate i ide u muzičku školu, i mislim da je to sjajan način da ojača svoje samopouzdanje, nađe prijatelje koji joj u potpunosti odgovaraju i ispunjava svoje snove a ne tuđa naređenja. Učićemo je svim srcem da bude svoja i da postane samouvrenena, nezavisna mlada žena. I zbog tinejdžerskih školskih sukoba, ali i zbog budućih ljubavi, prijateljstava, posla.
2 comments
Joj kako sam se pronašla u tekstu! I ja bi najradije razbila sve koji ju povrijede, ismiju, izigraju. Srećom pa je zabranjeno, i nema nam druge nego ih naučiti da riječima i djelima „razbiju“ sve i svaki pokušaj napada.
Moja M je u 4. razredu osjetila što znači riječ „mobing“, prestalo je nakon što ju je „prijateljica“ i fizički napala. Srećom je njena mama ispravno reagirala, pa se malena povukla. Sada su opet u istom razredu, ali M je naučila kako da se obrani od njenih podlih napada i komentara.
Jedino što još ne zna uvijek reći „ne“, no učimo i to.
Hvala za jako, jako dobar tekst!
[…] skoro svaki tinejdžer širom sveta ima tokom ovog osetljivog perioda. Teme su univerzalne – uspeh u školi i zafrkavanje okoline, vršnjačko nasilje, ,,nešto više“ među najboljim […]