Nema lošeg vremena za dobre odluke – znaš li kuda ideš i čemu stremiš?

Nedostaju mi već dugi, topli i lenji letnji dani. Septembar me  melje svojim oštrim zupcima i osećam se kao ping pong loptica koju neko drugi prebacuje tamo ovamo.  Oduvek sam bila veliki fan leta, a otkako imam decu, a pogotovo otkako smo osetili čari školovanja, leto  iskreno i ludački obožavam jer je jedini period kada možemo da se zaista opustimo.

Da lenčarimo na plaži i radnim danom, da ležemo kasnije jer se vidi duuugo, da istražujemo nove šume i brdašca, nove pešačke staze, da vikendom umest trčanja između domaćeg, treninga i takmičenja, jurimo između Ade ciganlije, Avale i Fruške Gore.

Leto je za uživanje duše

Volimo leto. Svi, porodično. Kada ispijam prvu jutarnju u svom dvorištu i upijam zelenilo i tišinu predgrađa, dok se oni, bez zadrške valjaju po travi. Kada hvatamo poslednje zrake sunca na obližnjim plažama i puštamo ih da budu u vodi dok im usne ne pomodre. Kada ne moram da pamtim kojim danom je karate, kojim muzička, ko je koja smena i da uklapam kao pazle svaki slobodan minut naše male zajednice. Leto je da budeš lenj, da budeš bezbrižan, da budeš mali veseli cvrčak. Leto je za uživanje duše.

Da budeš dete. Da se umažeš sladoledom, da podereš kolena vozeći bicikl, da probušiš tek kupljeni fudbal na komšijsku ružu, da piješ vodu sa česme  u dvorištu, onako halapljivo. Da se kupaš, i skačeš u vodu i roniš i tražiš kamenčiće i školjke. Da praviš  uspomene, koje nećeš umeti da opišeš kad učiteljice na početku školske godine sasvim neinventivno zadaju čuvenu “kako sam proveo raspust temu”.

Odmor će da sačeka

Ove godine nismo imali privilegiju da odemo zajedno na odmor. Nisu se složile kockice. Ja sam promenila posao, treći put za godinu i po dana. Novi posao, novi ljudi, novi izazovi. Male promene.  Velike promene.

Sjajna priča, divna ponuda koja mi je opet promenila život. Na bolje. Ono što mi je pre koju godinu izgledalo kao san, sada živim. Radim četiri sata posao koji obožavam, i imam konačno više vremena za decu, za ovaj blog, za sebe. A sve to, jer sam imala dovoljno hrabrosti da napustim ušuškanu poziciju novinara u dnevnim novinama. Da učim opet i ponovo nove stvari. Da potpuno promenim zanimanje.

U  međuvremenu, ovog leta smo krali sate i dane da pobegnemo, zajedno, bilo gde. Jer, nama su važniji ljudi nego destinacije. Bitno je da smo zajedno. Znate li koliko ima divnih, skrivenih mesta u ovoj zemlji. Koliko poznatih planina, nepoznatih planina, rečica, staza čeka da ih istražimo? Koliko muzeja, igrališta, sela i zaselaka još nismo obišli. Koliko nemamo pojma o našoj istoriji, o našim precima, o našim borcima, velikim ljubavnim pričama?

 Jesen je za planove

Dok sam ranijih godina sa početkom jeseni pravila veliko raspremanje duše, podvlačila predračun godine kako bih videla dokle sam stigla, šta sam uradila a šta sam mogla, ove godine, ja sam svoj na svome.

Znam gde idemo i kako ćemo tamo stići.

Moj najdraži i ja smo već iscrtali kako željena budućnost izgleda. Rešili smo da rizikujemo i gradimo od nule.

Daleko odavde. Kad nađeš tačku najudaljeniju na planeti, e baš tu.

Nađi cilj i idi ka njemu. To je sve

Ne zbog nas, mi smo ta tvrda, okorela hercegovačko – čačanska kombinacija, koja se uvek dočeka na noge. Uvek izgradi, sa četiri ruke, od nule uz mnogo ljubavi i poštovanja. Bez jakih leđa, bez roditelja da podmažu gde treba, bez veza i pedigrea, mi smo se snašli. Ali znamo šta želimo za našu decu. A to nije ovo blato u kojem svi zajedno gacamo.

Ali, znamo kako hodamo i da nam taj put ne presedne i ne bacimo sve karte na njega.  Dogovorili smo se, moj najdraži i ja, a pre toga sam se sama dogovorila sa sobom, da nećemo pustiti život da nam prođe čekajući bolje sutra Pozdravili smo se sa životom u prošlosti, strahom od neuspeha, laganjem sebe. Živećemo sad, i ovde, uživati svakog minuta,  čak i kada ne ide po planu, čak i kada bi vrištali do neba. Jer, to je život, zato ga i volimo.

Moj pokojni i u celoj familiji obožavani i citirani deda Tršo, znao je da kaže – boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti. Jer, živeti se, sine, mora usput, nikako drugačije. Ako čekaš da sve središ pa uživaš, umrećeš, sreću nećeš dočekati.

Deda je bio u pravu

I tako mi živimo.  Nas petoro.

Krademo trenutke, ne jurimo veliku sreću. Jer smo srećni u svakom danu. Makar trenutak.

Da, milion stvari može da pođe po zlu, ali kakve to veze ima sa tobom? Tvoje je da radiš, da se trudiš, da zasučeš rukave i budeš najbolji. A cilj? Cilj će da dođe, sam do tebe. Možda ćeš morati da menjaš put, ili brzinu, ili tajming, ali ako nešto želiš i ako vredno radiš, nema šanse da ne dođe do promene. Čuj, nema šanse.

I maraton počinje prvim korakom

Kada sam napisala prvi tekst na ovom blogu, pre šest godina, mislila sam da ga pišem samo za sebe. A imala sam u glavi sve te mame, koje su poput mene, umorne i rastrzane i žele bolje i više od života. Žele da budu to što jesu, bez da im neko nabija komlekse nekakvim idealizovanim slikama mama koje mogu sve.  Da mi je neko rekao da će velike kompanije  želeti da mi plate da radim ono što obožavam i pišem onako kako želim, rekla bih mu da se šali.

Da mi je neko rekao kada sam umorna i rastrzana, godinama jurila da stignem u šest popodne po decu u vrtić, koja su tamo već odavno uz tetkice jedina, rekao da ću moći da radim pola radnog vremena a primam celu platu, mislila bih da me žešće zeza.

Da mi je neko rekao da ću biti spremna da učim ponovo, sve od nule i da stanem na crtu novom početku, sa skoro 39,  da ću baciti svaj komfor ušuškanosti u dobar posao, sasvim solidnu platu i svoju nekretninu, rekla bih mu da je lud.

Ali to smo mi. Ako smo dovoljno ludi i hrabi da rodimo i gajimo troje dece u Srbiji, onda možemo sve.

Nema dobrog ili lošeg vremena za novi početak.

[su_frame]Ovo je šesti tekst u okviru projekta CCBNA – Coca Cola Bloggers Network, društveno odgovornog projekta, kojim se blogeri motivišu da ojačaju svoje blogovanje i blog pretvore u posao. Pročitajte blogove mojih kolega uključenih u projekat. [/su_frame]