Kako naša mala porodica raste, tako sve češće razmišljam o tome kako sa njima rastemo i mi, kao pojedinci i porodica. I na koji način možemo da im pomognemo da njihov rast bude najbolji i najveći mogući. I kao što roditelj utka sve svoje najbolje u decu, imajući u vidu širu sliku i to kako svaka pojedinačna odluka može da utiče na budućnost deteta, tako i današnje društvo a sa njim i kompanije počinju konačno da razmišljaju o održivom razvoju i da se ponašaju u skladu s tim, pokušavajući da primene principe održivog razvoja u svakom delu svog rasta.
Jer rast deteta, porodice, kompanije, je nezadrživ, ali on ne znači uvek i razvoj. Štošta može da nas saplete na tom putu, a kad se podvuče crta, svima nam je zajedničko pitanje – šta iza nas ostaje? Kakvu planetu ostavljamo našoj deci?
Hoćemo li ostaviti našoj deci opustošenu zemlju bez ili sa vrlo malo pitke vode, istrošene prirodne resurse, loše prakse prema zaposlenima, neodgovornost prema zajednici u kojoj žive, a sve zarad takozvanog “profita”. Čemu novac ako nećemo imati gde i neće imati ko da ga troši?
Čuvajući nas, čuvaju potrošače
U razgovorima s prijateljima često se nameće tema kako bi voleli da život nastavimo negde drugde. I kada nas ljudi pitaju, da li je razlog nedostatak novca, uglas im kažemo – ne, razlog je što želimo da naša deca odrastaju u uređenom sistemu. Sistemu koji podržava dobre stvari, a sankcioniše loše, gde društvo i korporacije i pojedinci, vide malo dalje od sopstvenog nosa i razmišljaju o budućnosti zajednice koju činimo mi ljudi.
Jer, bila sam ubeđena da se tako razmišlja samo u inostranstvu. Ali, zapravo, ako se dovoljno jako potrudimo, šta nas sprečava da živimo i mislimo kao sav razvijeni svet, da planiramo i znamo šta svojoj deci ostavljamo?
Ne možemo više uspeh meriti samo profitom
To mi je prolazilo kroz glavu kada sam nedavno kao gošća prisustvovala prezentovanju Koka Kolinog godišnjeg izveštaja o održivom poslovanju, koji ova kompanija predstavlja iz godine u godinu. Iako znam da su velika i ozbiljna kompanija i da misle veoma odgovorno o bukvalno svakom delu svog poslovanja, bila sam (pozitivno) iznenađena činjenicom da potpuno isti način poslovanja i rada na održivom poslovanja primenjuju po “belom svetu”, i ovde u našoj Srbiji.
Pod uticajem svih tih velikih brojki koje sam tih dana imala prilike da čujem a koje se nalaze u njihovom izveštaju o održivom poslovanju, danima kasnije sam razmišljala da ovo ovde, ova naša “situacija” ili kako god se zvalo, može i mora da se menja. Da je zemlja ljudi koji je čine, i da dobre, najbolje prakse mogu da se primene i ovde, bez obzira na priču o mentalitetu, nedostatku uslova i sve slične izgovore koje godinama, decenijama slušamo.
Šta je uopšte održivo poslovanje?
Kada pomenemo održivo poslovanje, većini ljudi sa ovih prostora pada na pamet količina profita potrebna da se neki bizis održi. A održivo poslovanje je politika koju kompanija zastupa uprkos profitu, svesna da samo generisanjem tražnje i prodajom proizvoda a bez uvažavanja i vođenja računa o zaposlenima i njihovim odnosima, uštedi energije, ekologiji, u perspektivi neće imati kome da prodaju svoje proizvode, niti šta da proizvode . Jer, više od 90 odsto bezalkoholnih pića na primer čini – voda). Ako neka kompanija, čiju osnovu čine bezalkoholna pića, ne vodi računa o tome kako da sačuva taj blagodatni resurs, vodu, onda je njihov bazični interes da taj resurs što duže očuva. Zvuči logično, ali na žalost, još nije uobičajeno.
Održivo poslovanje je danas neophodnost u poslovanju svake ozbiljne kompanije širom sveta, a trebalo bi da tako bude i kod nas. Oko 2.500 najvećih svetskih kompanija je sve ovo shvatilo veoma ozbiljno i dokazuju da zapravo možeš da povećavaš proizvodnju (i profit) a da u isto vreme razmišljaš o očuvanju sredine u kojoj živimo i održanju zajednice kojoj svi pripadamo. Na osnovu dva “Dau Džons” indeksa održivosti sve ove kompanije se porede na osnovu nalize njihovog ekonomskog, ekološkog i društvenog učinka. Rečima nadolazećih olimpijskih igara, Coca Cola Helenic je u ovom takmičenju ubrala čisto zlato.
U iscrpnom i veoma detaljnom izveštajukoji je Coca cola Helenik prezentovala meni su lično najinteresantnije i najvažnije bile: ekologija i energija, kao i načini na koje oni ulažu u zajednicu i sprovode programe korporativne društvene odgovornosti. Ali, održivo poslovanje je mnogo više od toga. Koga zanima tema, može da istražuje, a na ovoj strani možete videti koliko ozbiljno se Coca Cola globalno bavi ovom temom.
Više od proizvoda
Foto kredit
Ono što bih zaista volela da naučim svoju decu i usadim im kao način razmišljanja u potrošačkom društvu u kojem živimo, jeste da se oni kao potrošači itekako pitaju. I da proizvod više ne čini samo ono što kupimo, a nalazi se u kutiji ili flaši. Jedan proizvod isto tako čine sve one aktivnosti koje kompanija sprovodi i podržava i problemi kojima se bavi, sve ono što uradi osim proizvoda i profita. I da to može i treba da utiče na našu odluku o kupovini. Nedavno sam naručivala online obuću za Saru i u kutiji sa Boobs patikicama (Brend Skechersa) pisalo je da za svaki kupljeni par oni daju jedan par obuće deci koja ne mogu da ih kupe. I osećala sam se baš dobro, kao da sam uradila nešto važno, i sigurna sam da ću redovno kupovati baš tu marku, delom i zbog dobre akcije koju sprovode.
Ekologija ili kakvu planetu ostavljamo deci
Nervira me kada smo bahati, naročito prema prirodi. U mom mikrosvetu, trudim se koliko mogu, da budem dobra i zahvalna prema prirodi. Znate li recimo, da se beogradske ulice peru – pijaćom vodom. Da li znate da pet miliona ljudi godišnje umire od bolesti koje su uzrokovane zagađenom vodom – to je 10 puta više od broja ljud koji se poubijaju u ratovima širom planete (izvor: UN) , a da 30.000 ljudskih bića koji svake nedelje umre neispravne vode i kanalizacije širom sveta, čak 90 odsto su mališani mlađi od pet godina.
A svetska predvidjanja kažu da će, ako se nešto ozbiljno ne uradi po tom pitanju svet ostati bez vode pre nego što nestane nafte. Zato mislim da je brojka koju je Coca Cola iznela u svom izveštaju da su smanjili upotrebu vode za 50 odsto po litru proizvoda od 2007-2015. godine, kao i utrošak energije za više od 45 odsto za respekt.
Svesna sam naravno, da nije samo altruizam i ulaganje u zajednicu u pitanju, smanjujući uticaj koji imaju na životnu sredinu, količinu vode, energije i materijala neophodnih za proizvodnju napitaka, oni postaju efikasniji i smanjuju troškove. Što bi se reklo- svi su na dobitku!
Model ekonomije zasnovan isključivo na profitu nije više održiv, jer ćemo iseći sve grane na kojima sedimo. Na nama je da naša deca žive i kreiraju svet održivog razvoja i održivo biznisa.
Zajednica, to smo mi, ljudi
Kao neko ko je već 10 godina u nevladinom sektoru i znam koliko je teško dobiti podršku kompanija i država za ideje koje se udruženja bore, uprkos tome što su te ideje za dobro cele zajednice. Veoma poštujem i cenim kada kompanije bar deo svog profita vraćaju zajednici. Pa makar to bilo u svrhe PR-a, sve dok se podržavaju dobre ideje i ljudi vide pozitivne promene. Zato me je veoma obradovao podatak da je samo Coca Cola u 2015. godini uložila preko 20 miliona dinara i 800 volonterskih sati u razvoj zajednice. Mnogobrojni su načini kako velike firme mogu da pomognu nevladinim organizacijama da postanu održive i da se razvijaju – od volontiranja, do donacija starog nameštaja i opreme, finansiranja projekata, ustupanja prostorija.
Brojke na papiru mogu da znače mnogo ili malo, nasmejani i zadovoljni ljudi, uređena pravila igre koja se zaista i primenjuju su ono što može da okrene točak istorije na ovim prostorima i pruži nam priliku ne samo da rastemo, nego i da se razvijamo. Kada sve ono što učimo našu decu – budi dobar prema sebi i drugima, štedi, pazi svog druga, ne misli samo na novac, bude barem pravilima i barem malim delom usađeno u osnove biznisa na ovim prostorima, možda prestanemo da sanjamo Kanadu ili Australiju. Značilo bi nam to, veoma, a najviše našoj deci.
