Epidural za ili protiv, moje iskustvo

Kada imaš troje dece, često pomešaš kada su nešto prvi put rekli, ko je šta izjavio, neke događaje iz perioda kada su bili bebe. Ali ono što nikako ne može da zaboraviš i pamtiš do detalja, barem je kod mene tako, jesu porođaji.

Sva tri se sećam do detalja, bili su i slični i različiti u isto vreme. Kako je počelo, prvi znaci, jurcanje do bolnice dok se oboje pravimo da smo kul i da nam nije ništa, kontrakcije. Disanje, razdiranje u karlici. Pauze, smeh, njegove šale i glupiranje da manje mislim na bolove, iščekivanje kada će konačno biti s nama, naponi, prvi dodir i prvo „kme“, sve je to jedinstveno i neponovljivo.

Moji porođaji su različiti po još jednoj stvari – prvi put sam koristila apidural na porođaju, a druga dva puta nisam želela.

Zašto, pitaćete se?

Prvi porođaj i moje iskustvo s epiduralom

S Janom sam zatrudnela u 27. godini, i bili smo, čini se, potpuno spremni za bebu. Ja sam kao prava štreberka, iščitala sve moguće to se tada na netu moglo naći o trudnoći i porođaju. Pa ipak, bila sam uplašena i nesigurna, iako sam išla na pripreme za porođaj i školu roditeljstva, a trudnoća mi je bila uredna i „školska“. Nije mi pomagalo ni to što sam kao novinarka pratila zdravstvo, pa sam mnogo više znala o komplikacijama i problemima na porođaju nego što zna prosečna trudnica.

Lutajući tako od zdravstvenih portala do foruma (koje preporučujem za izbegavanje, jer žene iz nekog razloga vole da plaše druge trudnice i dele strašne priče umesto podrške i pomoći), počela sam da razmišljam i o opciji da koristim epiduralnu anesteziju na porođaju. Nisam zagriženi ljubitelj prirodnog porođaja, i mislim da ako postoje stvari koje mogu da ga olakšaju i mami i bebi, ne vidim mnogo razloga za izbegavanje savremenih sredstava koje medicina nudi.

Lutajući tako, puna strepnji, u potrazi za odgovarajućom bolnicom, stigla sam do mog tadašnjeg saradnika, načelnika porodilišta „Narodni front“, koji je bio i više nego voljan da bude uz mene na porođaju. Za Front smo se odlučili i između ostalog, jer su dozvoljavali prisustvo oca na porođaju, što nam je bilo jako važno.

Neočekivana indukcija porođaja

Uprkos svim planovima i proceduri koju sam zahvaljujući Školi roditeljstva znala napamet, moj prvi porođaj je počeo onako kako nisam želela – indukcijom. Prebacila sam sedam dana termin, bila sam jako nervozna, bližio se praznik i znala sam da će porodilišta biti pusta – to su sve razlozi zbog kojih se nisam protivila kada mi je ginekolog predložio da indukujemo porođaj. Nisam ni znala koliko je to raširena praksa i koliko je nepotrebno tako pristupati porođaju.

Problemi su nastali već u momentu kada treba da se aplicira braunila kojom će mi dozirati epiduralnu anesteziju (pravilno se kaže analgezija). Doktor anesteziolog je tek iz trećeg put pogodio pravo mesto. Kasnije mi je rekao da je to zato što nije znao da sam toliko visoka (180 cm), a ja mislim da je imalo veze i s tim što je moj namunjeni bradati muž sedeo iza tokom ove procedure.

Prve kontrakcije sam prošla disanjem, i epiduralnu anesteziju su mi uključili tek kada sam bila otvorena četiri prsta i prokinut mi je vodenjak. Ono što nisam unapred znala je, da će zbog mog veoma sporog otvaranja lekari dozirati prilično (mnogo) anestezije, i uz to prilično  (mnogo više) tečnosti za indukovanje porođaja.

Ja jesam ležala, u blaženom stanju, bez bolova, dremala, šetala, čavrljala s mužem.

Ali, nisam osećala ništa. Bukvalno.

Tek kasnije ću shvatiti koliko je taj osećaj neprirodan i koliko odmaže porodilji.

Došlo je podne, pa rano popodne, pa veče. Moj porođaj nije odmicao. Promenile su se smene babica, a moj doktor je i dalje bio tu. U 22 sata sam dobila poslednju dozu epidurala, ali sam na žalost, bukvalno 15 minuta posle bila spremna za porođaj. To je dovelo do situacije, da u momentima kada treba da guram bebu ja ne osećam bukvalno ništa!

Išla sam na pripreme za porođaj, naučila tehnike disanja i potiskivanja, ali nisam imala nikakav osećaj da treba da guram. To nije bilo moje telo!

Da ne gnjavim detaljima (a i ne želim bilo koga da plašim bez potrebe), kada je lekar ustanovio da porođaj ne napreduje i da je beba zaglavljena u kanalu ( pritom, ja i dalje nisam imala nikakav osećaj bola, razapinjanja ili bilo koju drugu senzaciju koju morate da osetite kada se beba rađa prirodno), nije hteo da čeka, i Jana je rođena vakuumom. Srećom, bez posledica.

Ja sam, srećom, mogla da prodjem bez dodatne anestezije kroz proces koji je sledio – ušivanje ogromne epiziotomoje i reviziju posteljice. Narednih dan, dva, anesteziolog mi je dodavao pomalo epiduralne anestezije, jer sam zbog krupne bebe i načina porođaja imala veliku epiziotomiju, koja je prilično bolela. Kada na sve to dodam da sam poprilično platila bolnici i dodatno morala da platim anesteziologa „ispod ruke“, sve poprima dodatno ružan i gorak ukus.

Bila sam presrećna što je na kraju sve bilo u redu, ali sam imala strašnu grižu savesti, jer šta da sa se ovoj mrvici ljubavi nešto dogodilo?

Ružno i traumatično iskustvo porođaja s epiduralom

Kad se sve sabere, moj porođaj s epiduralom je bio skroz bezbolno (samo tokom porođaja, uz prilično bolne nedelje koje su sledile) ali prilično ružno i traumatično iskustvo.

Dugo, dugo sam krivila sebe, što sam zbog želje da mi na porođaju bude komfornije možda ugrozila život svoje bebe (što naravno nije tačno, jer bi do zaglavljivanja u kanalu možda došlo i da nisam imala epidural). Ipak, kada tek rođenoj bebi moraju da rade ultrazvuk mozga i da sve to ponovimo kroz mesec dana, strepeći da li je sve u redu, teško je biti razuman i razmišljati samo o činjenicama.

Ono što jeste razumno je da u mom slučaju nije epidural sam po sebi kriv, već pre rekla bih neusklađenost stavova lekara i anesteziologa, nespremnost da se doza uskladi tako da se ženi umanji bol, ali ne toliko da budem kao izmeštena iz svog dela, neprepoznavanje momenta kada treba stati sa anestezijom, sve je to mi je ostavilo baš loš utisak i gorak ukus. Nisam vladala svojim telom, ali uopšte, porođaj mi je bez potrebe potpuno isforsiran i stimulisan hemikalijama preko svake mere.

U drugu trudnoću sam ušla s velikim strahom od prvog porođaja, osećajem griže savesti i velikom dilemom gde i kako se prađati. Puno vremena sam potrošila dok sam našla lekara koji mi je ulivao poverenje. Na kraju sam se odlučila za porodilište Zvezdara, posle jako ružnog iskustva u Narodnom frontu, i doktora Ivana Bojovića.

Drugi porođaj, bez epidurala i bez straha

I ovog puta sam redovno išla na psihofizičke pripreme za porođaj, kojih sada, srećom, ima u sve viš gradova u Srbiji. Želela sam da umesto epidurala probam da se porodim u kadi, to mi se činilo kao dobar prirodan način da umanjim bolove od kontrakcija. Na žalost, iako je postojala želja i imala sam načelni dogovor s lekarom, nisam je i realizovala, jer mi je pukao vodenjak, a u zvezdraskom porodilištu u tom slučaju ne dozvoljavaju mamin boravak u kadi.

Kako sam išla na pripreme i  znala kako da se maksimalno opustim, sve je od početka delovalo mnogo prirodnije i lakše nego prvi put, uprkos tome što sam itekako osećala kontrakcije. Sa mnom je naravno bio moj dragi Miki, to je jedina konstanta koja se tokom sva tri porođaja nije menjala – mi smo našu decu rodili zajedno. Mnogo mi je značilo njegovo prisustvo, tokom kontrakcija sam disala i opustala se, on me držao za ruku i skretao pažnju. U pauzama smo se šalili i smejali 🙂  Sve je počelo u 7 ujutru, pucanjem vodenjaka, a bilo gotovo oko 14.30, rođenjem Alekse. Sve vreme sam imala svoje telo pod kontrolom, bolova je bilo, ali su bili daleko od neizdrživih, prolazila sam uz disanje i podršku mog muža kroz sve njih bez problema. Jedini momenat kada bi mi epidural dobro došao je revizija posteljice posle porođaja, za koju su onda ipak morali da me stave pod totalnu (ali plitku) anesteziju.

Oporavak se naravno ne može porediti, jer za razliku od prvog puta, nisam imala epiziotomiju, pa je sve bilo daaaleko lakše. Porođaj je kraće trajao, ja sam izgubila manje snage i mnogo sam se bolje osećala.  Dakle, porođaj bez epidurala bio je mnogo lepše i vedrije iskustvo i konačno sam uspela da umanjim grozan osećaj griže savesti posle prvog porođaja.

Treći porođaj, pesma

Treći je, kako to obično biva, bio još brži i po moju psihu lakši. Ne mogu da kažem da nije bio težak, naročito što sam imala problematičnu venu, koja je sa svakim mojim naponom da izbacim bebu mogla da perforira, pa je to i meni i lekaru i babici bila veća briga od samog porođaja. Angažovanje lekara je bilo toliko da je s vremena na vreme govorio „hajde Angelina, možeš ti to (da, našla sam doktora koju ženu oslovljava imenom a ne „maaajko“). I ovaj porođaj je počeo spontano i završio se za malo više od četiri sata (s tim što sam se ja polako otvarala i kod kuće, danima sam šetala i normalno funkcionisala otvorena nekoliko prstiju).

Opet ista priča, bez epidurala, muž puž tu i neozbiljan kao i obično, doktor Bojović i porodilište Zvezdara. Takođe mi nijednom nije zafalio epidural. Kako sam i treći put (kao džomba) bila na nekoliko časova pripreme za porođaj, da se podsetim i dobijem pozitivnu energiju pred porođaj, opet sam primenila davno naučene tehnike disanja i opuštanja. Kako po prvi put nije bilo revizije posteljice, nije bilo nikakve anestezije, šivenja, epiziotomije. Ja sam se osećala tako dobro i poletno da sam bukvalno sata mogla da hodam najnormalnije, iako sam (po treći put 🙂 rodila bebu od 4 kg.

Epidural daje (četo lažan) osećaj da biramo kako će naš porođaj izgledati

Kad se sve sabere, jako mi je žao što nisam imala više poverenja u sebe i svoje telo. To, naravno ne znači da imam nešto protiv obezboljavanja porođaja kao takvog, ili epidurala. Duboko verujem da svako od nas treba da ima pravo izbora kako će porođaj izgledati (ovde naravno isključujem hitne i po život važne situacije, indikovan carski rez i slično). Na žalost, u domaćim porodilištima imamo jako malo izbora i užasno je frustirajuće što tako malo izbora imamo, a i tada taj izbor moramo dodatno da platimo (počev od epidurala, prisustva partnera, apartmana…).

S druge strane, verujem da svaka žena dobro poznaje sebe, svoje telo, svoje granice. Ja imam jako nizak prag bola, pa sam relativno lako izgurala drugi i treći porođaj. Treba dobro proceniti prednosti i mane i jednog i drugog. I treba, kao i svakoj medicinskoj proceduri pristupiti pažljivo i sagledati realno i argumentovano.

Evo nekih zaključaka iz mog iskustva:

Razlozi za epidural

• Epiduralna anestezija definitivno olakšave kontrakcije i bolove
• Doktor može da vom da dozu koja će samo ublažiti ali ne i ukinuti bolove u potpunosti
• Sam tok porođaja je mnogo opušteniji, možete da dremate i odmarate, ne iscrpljujete se, već čuvate snagu za istiskivanje bebe.
• Posle porođaja kroz isti kateter vam plasiraju lekove protiv bolova ako imate epiziotomiju

Razlozi protiv epidurala

• Ako lekar omaši dozu, nećete osećati ne samo kontrakcije, već ni napone
• Ako lekar nije dovoljno iskusan ili posvećen, može da dođe do lošeg plasiranja anestezije
• Epiduralna anestezija obara krvni pritisak (što meni niko nije rekao, pa sam danima išla kao pijana kvočka, plašeći se da ne ispustim bebu jer mi se soba okretala).
• Sam tok porođaja može da bude potpuno drugačiji, jer lekari često onda više stimulišu kontrakcije, znajući da vas to ne boli. Iako se lekari hvale kako uz ovu anesteziju značajno skraćuju porođaj, posle moja tri iskustva mogu da kažem da kratak porođaj ne znači i lak.

Saveti za one koji se odluče za epidural

• Proverite dobro bolnicu i anesteziologa koji radi epidural
• Insistirajte da vam se uradi nivo trombocita (meni to niko nije radio, a trebalo je), jer je to kontraindikacija za epidural
• Neka lekar unapred zna vašu visinu. i još važnije težinu, jer se dozira prema težini
• Naglasite da ne želite da potpuno obezbolite, već da umanjite bolove (to će verujte biti dovoljno)
• Povedite nekog sa sobom na porođaj, to će značiti MNOGO
• Idite na pripreme za porođaj čak i ako uzmete epidural, jer ćete najpre znati šta se dešava tokom porođaja, kako idu njegove faze, koje procedure vas čekaju, a zatim uz disanje, vaša beba će dobijati više kiseonika, i manje će se patiti tokom celog procesa.

Verujem da će na ovu osetljivu temu biti dosta različitih komentara. Iako verujem u medicinu i njen napredak, i ne smatram da pojedinačna iskustva treba da budu reper za donošenje jedne tako važne odluke, osim moje lične priče želela sam da vam poručim da u nama mamama leži mnogo snage, koje nekada nismo ni svesni.

I da je potrebno da verujemo sebi, svom telu, da ga dobro upoznamo i da se oslanjamo i na sopstvene snage, ne samo na medicinsko osoblje.

Mene je strah od bola naveo da se odlučim za epidural. I zahvaljujući svemu, naučila sam da su naša tela mnogo pametnija, a mi mnogo snažnije nego što mi mislimo.

NAPOMENA: Svrha ovog teksta nije da vas odvrati od epiduralne anestezije, niti imam nameru da dajem bilo kakve medicinske savete. Naprotiv, smatram da se pre donošenja odluke o porođaju epiduralnom anestezijom treba konsultovati s medicinskim stručnjakom, i doneti odluku na osnovu argumenata, a ne na osnovu straha od bola.