Davnih dana u našem školskom dobu imali smo razne sekcije – odbojka, rukomet, košarka, fudbal, recitatorska, dramska, hor…Sve su bile u okviru škole koje smo pohađali i držali nam naši nastavnici. I sve su bile besplatne. Bio je i engleski za nas Beograđane, na Institutu u Jovanovoj.
Bilo je treninga i pri sportskim klubovima za one koji planiraju ozbiljno da se bave određenim sportom. A koliko je to koštalo ne znam, mogu samo da nagađam da je bilo pristupačno, bez ideje o zgrtanju novca na račun roditeljske sentimentalnosti i mladunčeve želje.
Danas je sve drugačije. Trenira se u ozbiljnim i manje ozbiljnim klubovima, vlasnici su nekadašnji šampioni ovoga i onoga, prvoborci zdravog tela i duha, cigara samo na pauzi. Bace pred tebe ozbiljan plan i program za tu i tu godinu. Pogledaš i upiškiš se u gaće (od sreće naravno), jer ćeš za godinu dana moći da kažeš da si roditelj budućeg Đorđevića, Kežmana ili Milene Reljin.
Povedem moje trećerđenče od četiri godine na trening karatea. Posle drugog časa prilazi mi trener s osmehom od uva do uva – pa vi ne znate da ste rodili budućeg šampiona, takav talenat odavno nisam imao. Pređe taj uvo – kez na mene ko virus, do kuće ga ne ukrotih, a srce lupa 200 u minuti, tahi..bradi..neka kardija, ko bi ga znao, od sreće! Već sam krajcala budžet za struju da platim trening za tri meseca unapred. Dok me nije polio hladan tuš suprugovih reči: “Talenat sa četiri i to na prvom času! A zar ne misliš da je to trenerov pozdravni govor upućen svakom roditelju?!”
Sale su ostale iz našeg vremena, svlačionice, toaleti, grejanje ne funkcioniše uvek i bude lep motiv da se podigne cena…kriza je, razume se. Al kad stigne uplatnica, šta je problem, hteli ste budućeg šampiona. Pa nema muzike bez para.
Nekim sportovima mogu da se bave samo bogati. Sa tenisom je bilo oduvek tako. Ali evo Novak se potrudio da se deca lepe za tu šljaku i mrežu masovno. Mislim da je to trenutno najveća sportska patnja većini dece u Srbiji. Jer tu treninzi koštaju, oprema košta, teren košta, al ko zna možda je baš tvoje dete iznenađenje Vimbldona 2020, reći će trener. Ostalima ostaju mesta na tribinama i eventualno neku ložu može da sredi bogati budući teniser iz razreda u zamenu za treći zadatak iz matiša.
A jel pogađate ko ima još razvijeniji takmičarski duh od same dece? Pa njihovi roditelji, naravno! I deca nisu još pelene skinula, al uče engleski, francuski, klavir, balet, plivanje, ritmiku, karate, glumu…do sutra da nabrajaš. Predškolac s obavezama, da mu Vuk Jeremić pozavidi. Trči s treninga na trening, iz kupaćeg u triko, s jezika na note. Kaže roditelj, šta ću sve voli kako da mu zabranim? Pa to su korisne aktivnosti, sklanjamo decu s ulice, učimo ih obavezama. Pa što pet obaveza na jadna mala pleća? Pa sve voli ne može da se odluči. Još ako je jedinče, pa pravi način da se u njega sliju mamine i tatine neostvarene želje i malo komšijskog nadmudrivanja.
I pravi put da se zaborave neke lepe vanvremenske stvari kao što je vožnja bicikla na „25. maju“, sankanje niz padine Kalemegdana ili jednostavno žmurke sa klincima iz kraja, „Ne ljuti se čoveče“ s mamom i tatom. Često se ovih dana pitam zašto smo toliko skloni krajnostima i željom da prihvatimo norme nekog dalekog i neuporedivog dela planete ili savet popularne psihologije bez kritičkog osvrta?
2 comments
Citam ovaj tekst, pa sve prepoznajem neke momente iz svog zivota. Imam jedno dete, ali kao da imam celu rimsku legiju u kuci i to upravo zbog aktivnosti koje ima. Samo kod nas je malo drugacije. Nasa nedelja, nedelja kao dan pocinje sa sledecom recenicom: Miko, ajd moli te majka odustaniii od necegaaa! I za sve ima svoj odgovor. Karate trenira jer hoce da zna da brani sebe i drugu decu. Klavir svira jer zeli da zna da svira one silne pesme u koje je prosto zaljubljena.I koje non stop pevusi.Na glumu, jer od svoje 3 godine glumi, u decjim predstava jer ima savrseno pamcenje i naravno prava je drama kvin.I ne, niti jedna aktivnost nije kod nekog fensi nastavnika ili trenera, nego bas suprotno. Da rezimiram, imala sma i ja raznih vanskolskih aktivnosti, ali ni na jendu me nisu terali roditelji. Imali su filozofiju da ako me teraju da radim nesto sto se njima svidja a ja cu to raditi da bih njima udovoljila, to onda nije dobar posao. Ja sam usvojila tu filozofiju od njih i primenjujem je u odnosu prema svom detetu. Dakle, ako zelis nesto, kreni. Moje je da izdrzim i vodim te svuda.Eh da, postoji samo jedan uslov. Ako naidje na neku prepreku, ne sme da odustane dok ne zavrsi polugodiste ili neki ciklus. ako joj je tezak deo teksta za glumu, ne moze da odustane zbog toga. neka odustane zato sto to vise ne zeli da radi a ne zato sto joj ne ide sve onako potaman… valjda je tako dobro???
Dragana, hvala na komentaru 🙂
Detetu je „posao“ da traži, želi, istražuje svet i sebe, a na roditeljima je da ga usmeravaju uz mnogo objektivnosti i kriti?kog pristupa.