Violeta Jović- diplomirani pravnik, sekretar Elektronskog fakulteta Univerziteta u Nišu i šef Kabineta rektora Univerziteta u Nišu. Književnik, slikar, pokretač i umetnički direktor Mediana festivala dečijeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu koji se održava u Nišu, majka Đorđa (23) i Ljubice (16), brižna unuka i ćerka, ponosna tetka… spada u one osobe koje nije lako predstaviti čitaocima, jer uvek postoji opasnost da neku stranu njene višestruko nadarene, angažovane i bogate ličnosti zapostavite. Nagrađivana je za književnost i slikarstvo. Njena poezija je prevedena na nekoliko jezika, a zastupljena je u antologijama savremene srpske književnosti, književnim časopisima, časopisima za decu i zbornicima.
KREATIVAN RAD UMESTO TURSKIH SERIJA
- Već i na letimičan pogled svih tvojih aktivnosti, prvo pitanje koje se nameće običnom smrtniku koji osim obaveznih osam sati i ne pomišlja ni na šta drugo, verovatno je- kada ona sve to postiže. Stvarno, kada i kako?
- Nema tu nikakve mistike, niti ja smatram da sam nešto drugačija od ostalih žena. Ako posmatrate bilo koju prosečnu ženu iz okruženja koja je zaposlena i ima porodicu, nećete uočiti ništa različito u mom ponašanju u odnosu na nju. Kuvam, perem, mesim, peglam, čistim toalet i kupatilo, održavam sama svoj životni prostor, heklam, vezem, pletem… To rade sve žene. Ono što možda ne rade sve žene (a za to vreme gledaju turske i indijske serije), jeste kreativan rad (pisanje, slikanje) i njegova prikladna prezentacija na dostojantven način. Dakle i ja sam običan smrtnik, ali možda samo drugačije organizovan sa namerom da ostvari svoje želje umesto da plače nad tuđim teškim sudbinama, doživljavajući ih kao svoje. Ne čekam da mi se život desi – živim ga.
- I tvoj dan traje 24 sata, kao i dan svakoga od nas. Osim onih strogo poslovnih obaveza, smeštenih u pomenutih osam sati, deliš li ostatak dana u skladu sa finkcijom domaćice, mame, pisca, slikara… ili je on samo splet svih tih prijatnih dužnosti, koje se prepliću i dopunjavaju. Može li da se hekla dok se razgovara sa detetom ili da se piše pesma u mislima dok se šeta sa suprugom?
- Moje poslovne obaveze ne mogu se smestiti u samo osam sati. Na to sam dobrovoljno pristala i ne žalim se. Jedino što nastojim da moja porodica ne trpi zbog toga i da svakoga dana imam skuvan ručak, snabdeven frižider i sve na svom mestu u kući. Vremena i strpljenja za decu se mora imati i ne postoji nikakva radna ni bilo koja obaveza koja će majku sprečiti da bude majka. To je prioritet nad svim prioritetima. Obaveze se usklađuju da se radi šta je kada potrebno, a ono što je hobi i manje važno.
- Koliko si na radnom mestu Violeta Jović, književnik, a koliko jedan „običan“ pravnik koji se nosi sa zadacima svakodnevice, administracijom i ponekad nimalo prozaičnim aktivnostima?
- Ne znam odakle ljudima uverenje da pravnički posao nije nimalo prozaičan. Pa, mi se u svom poslu bavimo ljudskim pravima koja proizilaze iz njihovog života. Stoga je jako važno da dobro poznajemo ljude, sa svim njihovim vrlinama i slabostima, da poznajemo život i da budemo dovoljno kreativni da u svakoj situaciji koju nameće najkreativniji od nas – ŽIVOT – pronađemo odgovarajuće rešenje. To je veoma zanimljiv i odgovoran posao, koji se mora raditi sa punom koncentracijom, stalnim usavršavanjem i velikom posvećenošću. Ja ne umem drugačije da ga radim. Nisam površna osoba i veoma mi je stalo do ljudi, ne igram se njihovim osećanjima i njihovim sudbinama. Niko nema prava na to. Za pravnika je neophodno da bude obrazovan, načitan, vaspitan, kulturan, zainteresovan za svet oko sebe… Da li biste verovali advokatu koji ne može da „skrpi“ dve prostoproširene rečenice? Koga će taj ubediti kada iznosi završnu reč na suđenju? Ja verujem jedino pametnijima od sebe.
PONOSNA NA SELJAČKE GENE
- Koliko je seljačko poreklo i to što od 11. godine brineš sama o sebi uticalo na formiranje ukupne tvoje ličnosti, a koliko na onaj umetnički njegov deo? I kako uspevaš da u svemu tome, pa i nedaćama koje mora da su te pratile, nalaziš samo lepotu ?
- Optimizam je životni stav. Nikada sebi nisam dozvoljavala da posmatram stvari u tamnijim bojama nego što jesu. Ponosna sam na svoje seljačke gene i uvek ih sa neskrivenim ponosom ističem. Nisam mogla da biram kada ću se, gde i u kom obliku roditi, nitti sam mogla odabrati roditelje. Da jesam – odabrala bih isto. Odrasla sam u zdravoj, poštenoj i radnoj porodici i nastojim da izgradim istu takvu. Lepota je svuda oko nas. Pitanje je umemo li je videti. Zahvalna sam na tome što izgleda da umem.
- Za šta bi danas bila uskraćena da nisi rasla kako si rasla? Za šta si tada bila uskraćena?
- Nisam bila uskraćena. Nisam fizički uvek bila sa mojima, ali me je to nateralo da ranije sazrim i postanem odgovorna za svoj život. Ta odgovornost me nikada nije napustila. Sa druge strane, da nisam rasla tako kako sam rasla bila bih uskraćena za sebe.
BRIGA O BABA ŽIVANI
- Posebno ističeš da si unuka, ćerka, sestra i majka. U vremenima u kojima mnogi zaboravljaju i na svoje direktne pretke i na najužu porodicu, ti imaš vremena, volje i izuzetnu snagu da dižeš na noge i šlogiranu babu, dok istovremeno spremaš knjigu i heklaš stolnjak. Od kakvog si ti to materijala skovana i osetiš li nekada zamor, bezvoljnost, malakšeš li ikada?
- Moja baba Živana ima 90 godina i doživela je decembra meseca šlog, od koga se oporavlja uz nežnu brigu svoje kćerke, moje majke i nas, svojih unuka. Ta ista baba je mene naučila mnogim stvarima u životu. Nije ovo dug, već ljubav. Zaslužuje svako ko je nemoćan, a naročito onaj ko nas je sa puno ljubavi podigao, da se brinemo o njemu i pomognemo mu da se oporavi i poživi. Ja sam u svojoj porodici naučila da ljudi treba da brinu jedni o drugima, da treba pomoći svakome, da porodica mora da funkcioniše kao složna celina zadovoljnih pojedinaca. U takvoj porodici može da se i piše i hekla i kuva i mesi i smeje… Jedino se u takvoj porodici i živi istinski. Imam mlađu sestru sa kojom sam veoma bliska, onako kako samo sa sestrom može da se bude blizak. Privilegija je imati ljubav sestre. To znaju samo oni koji imaju sestru i umeju da je vole onako kako se vole dva cveta iste biljke. Od kakvog sam materijala sazdana? Od krvi i mesa. Od materije i energije. Zdrava materija i pozitivna energija. A krv – ona obavezuje da se ponašamo dostojno svojih časnih predaka.
- Da li zadovoljna svojom decom. Kako bi ih opisala, šta te kod njih usrećuje, a šta možda ljuti?
- Teško je pitanje da li sam zadovoljna svojom decom. Ja sam svojoj deci dala život i dajem im mnogo ljubavi, ali nemam prava da živim njihove živote umesto njih. Smatram da je sloboda najvažnija stvar u životu. Moja deca rastu slobodna da odaberu svoj životni put. Ja sam majka, ne drugarica, ne kritičar, ne zvocalica kojoj ništa nije potaman… Ja sam oslonac, stabilnost, podrška, bezuslovna ljubav… U svom životu nastojim da lično ostvarim sve svoje lične ambicije i želje, tako da nemam potrebu da ih ostvarujem kroz svoju decu i da na njima lečim lične frustracije zbog neostvarenih želja. Ja svoju decu istinski volim i podržavam u svemu i mislim da je to jedini način da oni izrastu u zdrave ljude – dobar lični primer i iskreni razgovor.
MUŽU SE NE MEŠAM U POSLOVE
- U braku si sa umetnikom (Miša Jović, suprug, je vođa niškog Ansambla “Groš”). Koliko se vaše duše razumeju na tom umetničkom planu i koliko jedno drugome bivate kritika, pošto se podrška podrazumeva.
- Nisam od svog života pisala jeftin ljubavni vikend – roman u kome su se oni zagrlili i do kraja života živeli srećni i zadovoljni. Nijedna uplakana domaćica na kraju tog spisa ne zapita sebe: a šta je bilo sutra? Osnova našeg braka jeste uzajamno poštovanje i potpuna sloboda. Užasavam se žena bez zanimanja i sopstvenog identiteta, koje se „okače“ za vrat nekom nesrećniku i žive njegov život (sindrom gospođe ministarke). Ja sam za to da svaki od partnera u životu bude najpre potpuno ostvaren kao ličnost, a zatim iskren prema sebi i onom drugom, da svako bude slobodan u izboru posla, zanimanja, hobija… Brak nije robija, nije izdržavanje kazne, zatvor u kome propadaju svi mladalački snovi. Brak je slobodna, dobrovoljna zajednica u kojoj ljudi treba da se osećaju prijatno, a ne sputano i neslobodno. Ako hoću da moj partner razume moje želje i planove, potrebno je da i ja razumem njegove i da ga podržim u prilikama kada ih ostvaruje. Zajedništvo i podrška, bez mešanja u njegove poslove. Ustanova u kojoj moj suprug radi ima svoju organizaciju, tamo rade pametni ljudi i nije moje da im organizujem poslovanje, već da poštujem to što rade ne mešajući se. Ansambl GROŠ u kome moj suprug svira postoji četvrt veka, čine ga pametni i talentovani ljudi. Odakle pravo bilo kojoj supruzi da im govori šta da rade? Moje interesovanje za njih završava se na velikom poštovanju toga što rade i uživanju u rezultatima toga rada. Volim da ih slušam i neobavezno razgovaram sa njima. Sa druge strane, sve svoje knjige sam sama napisala. Moj suprug ih rado čita i poštuje to što radim.
- Tek je izašla tvoja poslednja knjiga, a sigurna sam da je u pripremi još koja. Šta da očekujemo?
- Krajem 2013. godine objavila sam roman NEMA KNjIGA koji uveliko živi svoj život među čitaocima. Ovih dana je izašla iz štampe nova knjiga – knjiga priča DEVETI TORNIK, koja sadrži 15 priča o našim ljudima. U pripremi je roman i knjiga pesama za mlade, a radim na još nekoliko rukopisa. Nikada ne radim samo jednu stvar. Nisam nestrpljiva, sve u svoje vreme i biće pravo.
- Kako je došlo do toga da sa suprogom osnuješ izdavačku kuću?
- – Agenciju za izdavaštvo, umetničko stvaralaštvo i organizaciju programa u oblasti kulture osnovali smo kao porodičnu dopunsku delatnost u okviru koje možemo da realizujemo mnogo stvari. Cilj osnivanja nije materijalna dobit, već mogućnost da se, po nama prave stvari, urade na pravi način. Onako kako mi to smatramo da treba. Naše prvo izdanje, knjiga SVITAC U OČIMA nagrađena je nagradom Večernjih novosti za najbolju knjigu namenjenu deci i mladima u 2012. godini. Objavili smo još nekoliko naslova i organizovali veliki broj programa u oblasti kulture.
- Šta bi još radila, a ne možeš da stigneš? Šta si odložila za penzionerske dane?
- Nisam razmišljala o tome. Radim ono što volim i volim ono što radim. Ne razmiljam o penziji. Nije ona za ljude kao ja. Penzija nije kraj života i kraj stvaranja. Možda, kada fizički više neću moći da stignem na toliko mesta, bude dobro došla za lepa putovanja, pisanje, slikarstvo, druženje sa decom…
- Da li si srećna?
- Samo je budala srećna. Samo ona misli da je sve postigla, da je sve u redu i da ništa ne treba menjati. Nisam nesrećna, a to je već neka sreća. Srećna sam što mi je dato da mogu da obojim svoj život bojama koje sama odaberem i što imam dovoljno mašte da ulepšam sebi I, nadam se, i drugima makar koji trenutak u životu. Nikad se nisam upoređivala sa drugima. Nisam ni bolja ni gora od drugih. Nastojim samo da budem bolja od jučerašnje sebe i da sutra budem bolja od današnje sebe. Ako sam dobra sebi, biću i drugima. Ja volim ljude, nikome ne zavidim i nikome ne smetam. Živim svoj život poštujući svačiji drugi.