Najviše što možemo učiniti za našu decu je da odrastaju uz nas

U našoj kući, decembar i januar su “praseći” meseci. Čini se da neko slavlje, klopanje i proslava traje ne prestaje od 20. decembra, rođendanom našeg sina, pa se nastavlja preko Nove godine, mog rođendana, Božića, Srpske nove godine i Svetog Jovana, naše slave. Isprekidano naletima tuge i godišnjicama odlaska najmilijih. Krug zatvaramo ovih dana, evo 26. januara sam dobila trećeg bratanca. A onda ide ono čuveno “od ponedeljka sam na dijeti”.

Nekako mu januar dođe kao oni prvi mačići, što se bacaju u vodu. Daš sebi oduška iako znaš da ćeš da iskijavaš u teretani, ili na traci, ili čežnjivim gledanjem u hranu sve tamo do leta. Ili ako si u našim godinama, da pogledaš na aparat za merenje pristiska i vagu istovremeno.

Ali, nekako, vreme mu je.

Da se opustiš, ušuškaš, da ti kuća miriše na kokos, đumbir i cimet, da sa decom mesiš kolače i da se svi zavučete pod ćebe i zajedno gledate filmove. Mi smo tako proveli novogodišnje praznike i bilo nam je divno. Sami, sa nama, uživali u običnim trenucima, naspavali se, nagledali se filmova, načitali knjiga, uživali u miru. I dobroj hrani.

Hranom lečiš istraživanje po dubinama sebe

Kod mene, to januarsko slavljenje i preterivanje u hrani nekakav je pokušaj da se oporavim od poniranja u sopstvene dubine,  koje me uvek sačeka iza ćoška u decembru. Od svođenja životnih računa i nekog nemirnog osećaja da sam mogla bolje da radim još više da volim i manje želim u mestu a više se krećem ka željenom. Iako znam da je iracionalna, ta introspektiva, premda naporna za mene, ipak je korisna, jer mi dozvoljava da nekako zatvorim jedan životni krug, i krenem svom snagom u novi.

Za mene, iako je godina iza nas bila po svemu dobra, i uspešna, u kojoj smo se voleli i bili vredni, i čuvali i rasli,  ovaj period je vreme kada opet i opet proživljavam svoje tuge. Sve razloge, i sva osećanja koja me vezuju za činjenicu da je moja mama pre 25 godina jednog januara, odmah posle Nove godine,  usnula čvrstim snom  i ostavila me tako, sa otkinutim parčetom duše da se sama borim kroz život. Dva dana pre mog 14. rođendana.

Kako sam prestala da se razbijam u komade svake Nove godine

I svake godine mi dođe da se raspadnem u hiljadu komada baš oko Nove godine, koja je za mene simbol nerazumnog otimanja iz moje dečije duše, bez najave i upozorenja. Novogodišnju tamu su osvetlila deca, jer uz njih ponovo učim da se radujem svemu novom što dolazi i da prestanem da budem ljuta na sebe, Boga, mamu, lekare, sudbinu i planete što se sve zbilo kako je valjda moralo, jer drugačije očito nije moglo.

Boli.

Ali se sastavim, skupim, otplačem turu, nabacim osmeh i odem u dečiju sobu.

Zbog njih se više ne gadim Nove godine, i opet sve sija i leprša, opet kuhinja miriše na hranu iz detinjstva, družimo se i plešemo i slavimo život.

Zato mi je bilo važno da provedem praznike uz svoju decu. Da se mazimo, uživamo, da upijem te mirise i slike za ceo život. I kada sam koji dan kasnije, napunila 39 , u glavi mi je samo zvečalo da imam tačno godina koliko je imala moja mama kada se ugasila.

I da  ne mogu, ne smem da dozvolim da naša deca odrastaju bez nas.

Najviše što možemo učiniti za našu decu je da odrastaju uz nas

Da nema tog preterivanja u đakonijama, nema te lenjosti ili straha od dijagnoze koja će me sprečiti da tražim od sebe da ostanem zdrava i da budem jaka, i psihički i fizički.

Nemam, zaista izgovora, kao ni bilo ko od nas. A imala sam ih, godinama, zaboravljajući kako je lako da se ova naša krhka tela predaju, čak i kada duša želi da živi i kada je puna ljubavi.

Svaki dan je dobar da se izborimo sa svojim strahovima i preterivanjima. Možemo? Moramo. Novogodišnje odluke smo već počeli i od njih neki već odustali. Od nekih, ne smemo da odustanemo.

Zašto ne obrnemo još jedan krug?  Za bolje nas,  kao popravni. I šta možemo, sada, odmah?

Hrani dobro svoje telo

Hranimo se loše, prejedamo, gojazni smo?

Dovoljno mi je da pomislim na dijabetes, kardiovaskularne bolesti i sve te opake posledice nerazumnog i neumerenog jela, pa da lako i bez problema povučem crtu. Poslednjih godina sam zaista, napravila niz promena u načinu na koji se naša porodica hrani. Nije to ništa epohalno – izbegavamo E- dodatke i aditive, gledamo da hrana u što izvornijem obliku dođe na naš sto, kupujemo domaće kada god možemo, izbegavamo sve industrijske proizvode, od kobasice do slatkiša.

Hranimo tela dobrom hranom i nadamo se da će nam ona biti zahvalna.  Jer, samo njih imamo, i ne smemo čekati da nam otkažu poslušnost, pa da im iskažemo zahvalnost što nas nose.

Izgradi svoje telo

S vežbanjem sam godinama bila na “Vi”. Nisam sportski tip, na žalost me ni roditelji nikada nisu forsirali u tom pravcu, a genetika i dobra linija je uvek bila na mojoj strani. Povremena vežbanja nisu mogla da nadoknade nedostatak regularne aktivnosti i izgradnje snažnog tela, sposobnog da se nosi sa svim izazovima (snažnog, ne mršavog). Kako se približavam 40-toj, telo je krenulo da se buni i da mi daje do znanja da ne mogu više tako da se bahatim.

Uspela sam konačno da skupim dovoljno argumenata i istrajem u tome da više vežbam i da se zapravo bavim svojim telom (onako kako godinama nisam, jer sam bila neko ko kuva, sprema, budi, uspavljuje, doji, hrani i umoran se stropošta u krevet a da svoje telo ne časti ničim). Postala sam redovna na Les Mills body pump treninzima i konačno došla u fazu kada jedva čekam da vežbam.

Zaceli ga, dok možeš

Moja mama nije imala vremena da ode kod lekara.  Ona je, poput većine nas, žena, majki, sebe stavljala na poslednje mesto. Žiga? Proći će. Glavobolja, probadanje? Umor. Nije to ništa.

I nije bilo. Dok za tri dana njeno telo nije jednostavno odustalo.

Nismo stigli ni da se vidimo, ni oprostimo. Lekari su rekli da je bolest tako brzo napredovala da nije imala šanse. U vreme kada posedujemo najmodernije aparate, kada možemo da snimimo svaki delić svog tela i barem obične pretrage uradimo relativno lako (čak i ako ih platimo, to nikada nije bačen novac, čak i ako sačekamo mesec, dva, takve stvari se planiraju unapred), mi dozvoljavamo sebi da svoje zdravlje zapustimo toliko da medicina može samo da kaže: mi ne možemo ništa.

Foto credit

To nije samo neodgovorno, nego i ludo.

I da, svi mi to u teoriji znamo, samo nam praksa malo slabije ide.  Zato sam u mojoj porodici preuzela ulogu “goniča” , koji moli a onda preti kada treba da se ode kod lekara. Nema izgovora, zaista nema.

Zavoli svoju dušu

Sve je to dobro. I važno.

Ali, i sve može da bude uzalud ako ne naučite da volite sebe i da ugodite svojoj duši. Nahranite je. Ušuškajte je. Dajte joj i fore, kao sada u januaru. Kada smo slavili. Bili glasni. Provodili večeri uz čašu vina, meze i kolače. Ako smo, živa duša. Nema lošeg vremena za dobre odluke.

Ali, eto ne od  sledećeg ponedeljka, nego od danas, na posao – čuvajte sebe. Zbog vas  i onih koji vas beskrajno vole.

Ovo je deseti tekst u okviru projekta CCBNA – Coca Cola Bloggers Network, društveno odgovornog projekta, kojim se blogeri motivišu da ojačaju svoje blogovanje i blog pretvore u posao. Preporučujem i da pročitate blogove mojih kolega uključenih u projekat, ili ako želite možete pročitati ostale moje tekstove u ovom projektu.