Četiri super načina da zaista pomognete novoj mami

Ma koliko bili spremni, ma koliko želeli i iščekivali dete, činjenica je da nikada niste spremni.  Makar, po prvi put.

Jer, roditi jedno malo biće menja život na načine na koje ne možemo da zamislimo. I zaista počinjem da sumnjam da postoje (ili mogu da postoje) one žene kojima je sve to, u danima koji su usledili posle čina rođenja, bilo „pis of kejk“.  Jer, tako je normalno da si uzbuđen i sluđen, da ti hormoni divljaju a suze lipte svako malo. Sasvim je normalno da si konfuzna i zbunjena i da se pitaš „jebote šta mi je ovo trebalo, nisam to ovako zamišljala“. Sasvim je u redu da si potpuno zaleđena količinom odgovornosti koju tek sada počinješ da naslućuješ. Hej, jedno živo biće je u potpunosti zavisno od tebe.

Čoveče! Pa kako da ne budeš sluđen.

Jedna od najlepših stvari koje sam o roditeljstvu čula je da je dan kada se porodiš u stvari dan kada se rode dva bića – vaše dete i ti kao majka. I da je pred tobom da naučiš da budeš mama.

Neke će ta uloga mnogo promeniti, neke i neće mnogo. Neke će u svemu beskrajno uživati, neke će ostati zaglavljene između idealističnih očekivanja i realnosti svakodnevnice. Ali sve mi moramo dobiti vreme da porastemo kao mame. Da se rodimo, naučimo da hodamo i preguramo prve korake. Svi koji nas vole mogu i treba u tome da nam pomognu.

Problem je što na žalost, često ne znaju kako.

Zato ću pokušati da iskreno i bez uvijanja napišem šta je meni kao mami bilo potrebno i šta mi je pomagalo u prvim danima i nedeljama posle porođaja. Možda bude korisno nekome od vas. Da se nađete nekoj novoj mami koju volite.

Ne pravite gužvu

Iz porodilišta sam prvi put izašla plačući. Umorna, preterano oborenog pritiska zbog epiduralne anestezije, sa začetkom mastitisa i navalom hormona. I mislim da bih pala u nesvest da me je dočekala bulumenta, makar i meni dragih ljudi. Jer, trebao mi je mir, u mojoj kući. Da se saberem i dođem sebi.

Trebao mi je moj muž, njegov zagrljaj i utešne reči. Trebalo mi je da se opružim u svom krevetu, okupam u svom kupatilu, provedem dan gledajući svoje prvenče i diveći se tome kako smo savršenu bebu stvorili. Ne gomila rodbine, bučna i podnapita od kojih ću morati stojički da primam čestitke, dok jedva stojim iscrpljena i bolnih grudi. Ima vremena da slavimo i da se družimo. Kad budem na primer, mogla da stojim duže od pet minuta i sedim bar tri.

Pomozite u kući

Kada dođu u posetu, ljudima je najzanimljivije da drže bebu. Za to vreme mama obično kuva kafe, poslužuje, sprema ručak, čisti. Mami je mesto uz bebu. Barem u tim prvim nedeljama. Zato ako zaista hoćete da pomognete, dohvatite se krpe, četke, lonca. Osim ako mami prija da se malo odvoji od bebe, izađe i prošeta. Onda može i tako.

Ipak, ne mogu da zamislim da nekoj mami zasmeta ako odradite bar nešto od onih zamornih, napornih kućnih poslova koji se neće uraditi sami dok mama doji, ljulja i pazi bebu. Skuvajte ručak. Skuvajte nekoliko ručaka i stavite u zamrzivač (ovo je sjajna stvar i može da bude spas u onim danima kada je beba posebno nervozna).

Peglajte!

Kada dodje beba, čini se da svaka kuća postane nepregledni niz neispeglanog veša. Jer pegla se manijakalno sve što treba bebi. A toga ima puno. Zato, opeglajte nešto, nema mame koja vam neće biti zahvalna do neba.

Ili pričuvajte bebu

Sećam se kako sam prvih nedelja posle prvog porođaja bila toliko sluđena oko bebe, dojenja i svega da sam pop kući išla sa otvorenom košuljom, kao nekakav manijak.  Muž je radio sve do uveče, kada bih mu umorna i uglavnom u suzama predala bebu koja je već uveliko prenadražena i sa grčevima urlala iz petnih žila. O kako mi je tada trebao neko da dođe i ljuljuška bebu makar 15 minuta dok se ja okupam ili jedem kao čovek, upristojim i osetim ponovo kao ljudsko biće.

Pozovite ili se jednostavno pojavite i dajte mami priliku da se oseti kao žena, a ne samo kao sisa koja hoda.

Nemojte komentarisati dojenje ni davati savete

Ne znam da li postoji tako osetljiva tema u tom postpartum periodu kao što je dojenje. Umesto prirodne ishrane bebe, koja bi trebalo da se prirodno uspostavi, došli smo dotle da je uspeh u dojenju pre izuzetak nego pravilo, a da se neretko majke koje ne doje unapred osuđuju i njihova vrednost se gleda samo kroz to kako su hranile svoju bebu. Prvih mesec i po dana je ključno za dojenje, ali pogrešni saveti, čak i kada su dati iz najbolji namera, mogu da nanesu više štete nego koristi.

Da me ne shvatite pogrešno, ja sam dojila svoje troje dece i prošla sam faze sumnjanja u to da li moje telo može da proizvede dovoljno mleka, a to je dobrim delom bilo prouzrokovano lošim komentarima i pogrešnim savetima drugih.  Zato, molim vas uzdržite se od komentara kako je vaša beba posle dojenja spavala po 3,4 sata, kako je vaše mleko bilo žuto i masno i pomoć oko dojenja ostavite stručnim osobama – savetnicama za dojenje. Ako mama želi da doji. Ako ne želi, ostavite je na miru, i to je njeno pravo.

Spisak se ovde ne završava. Možete ga dopunjavati po volji i želji. Jer, ono što prija jednoj mami, možda neće drugoj. Ali, definitivno svakoj će trebati još dve ruke, jedno rame, jedno srce, bar ponekad. Ma šta ona rekla. Čak i ako je upala u „super mama mod“, a sve mi upadnemo pre ili kasnije, ne znači da joj ne treba niko. Treba, na najrazličitije načine. Makar da sluša o tome kako ona zaljubljeno priča o svojoj najsavršenijoj bebi. Jer, tome služe oni koji mame vole 🙂