Australijski dnevnik, drugi deo: Brojimo sitno

Priču o našoj Australijskoj avanturi započela sam hronološki, sa idejom da napišem nekakav putopis i vodič namenjen većem broju ljudi koje možda zanima kako sve to izgleda selidba u Australiju, kako je kada ostaviš udobnost sopstvenog života i karijere i sa troje dece odeš na drugi kraj planete da kreneš od nule.

Napisala sam prvi post u ovom svojevrsnom dnevniku  i – stala. Možete ga pročitati na ovom linku, ako želite. I sada se stidljivo vraćam. Jer, znate, mene pisanje bukvalno leči.

Elem, koliko god se dugo pripremali na ovaj korak, i bili spremni na sve što nas čeka, uključujući sve moguće „to do“ liste i spiskove, poslednje nedelje naših priprema u Srbiji bile su bukvalno haos. Fizički, od mnoštva obaveza, paprirologije, spiskova, strahova da nešto važno ne zaboravimo da uradimo (a nije baš da možeš da skokneš 13.000 km). Ali psihički, kao jedan od najvećih emotivnih rolerkostera koje smo doživeli u životu.

Gutaš knedle i pakuješ se

Kako dani odbrojavaju, počinješ da se preispituješ da li grešiš, šta ti je sve trebalo, da li radiš pravu stvar. Ulog je mnogo veći jer ne idemo sami, vučemo troje dece na drugi kraj sveta. Dovoljno velike da stalno porede „tamo“ i“ovde“, da im nedostaju drugari i rodbina. Knedla ti je non stop u grlu, kroz kuću prolaze dragi ljudi, padaju zagrljaji, oni dugi, koje ne možeš da prekineš, suze, koje pokušavaš da suzbiješ, ali ti loše ide, kao i njima. Neke svoje prijatelje sam prvi put za tolike godine videla da plaču.

Ne mogu da kažem da me to nije malo slomilo, kao travku na vetru. Nisam mogla da ne pomislim (a sada sam, posle 3 meseca ovde toga bolno svesna), da neću moći da okrenem telefon i kažem „evo nas za pola sata na kafu“, ili da iznebuha skupimo to naše društvo još s fakulteta i smejemo se do suza uz večeru koju smo spremili, da ne mogu uživo da izljubim kumove, koji su kada smo tražili pomoć samo rekli: recite šta treba i stvorili se tu, za nas.

Moja draga seka, koja već godinama živi u Pertu,  krajem maja je došla u Srbiju, na mesec dana, pa smo smislili da je najbolje da kupimo karte za njen let i za Pert odemo svi zajedno. „Došla sam da te vodim kući“, rekla mi je kada smo se videle. Tako je i bilo.

Nedelje su se topile.

Još suza.

Suze podrške, sreće, suze tuge i sete. Ma kako delovalo sa strane, nije lako. Može od svega srce da te zaboli, iako si sam birao i želiš.  Ne preporučujem da se u sve to upuštate ako niste dooooobro razmislili. Ako niste spremni da presečete i krenete iznova. I pre svega ako niste zajedno 100 odsto, ako niste podrška bez rezerve jedini drugima.

Ovaj, tek drugi deo dnevnika pišem iz Perta, gde smo već skoro tri meseca a ja imam utisak da smo stigli pre dva dana.  Shvatim da sam prestala da pišem Mamin svet. Da sam stala, dok vreme oko nas leti. A toliko toga se dešava, spolja, od putovanja i smeštanja kod moje divne sestre i njene porodice koja nam je pružila pomoć i podršku i dočekala nas širom raširenih ruku, preko traženja bilo kakvog posla, upisivanja dece u škole, mog polaska na master studije i studiranja posle 17 godina pauze.

Ali još više toga se dešavalo i dešava unutra, u nama, gde preispitujemo sebe, svet, odnose, sve ono što smo ostavili i ono novo što gradimo. Shvatajući da svet u koji smo došli se na milion načina razlikuje od našeg, iako su ljudi samo ljudi. Da mi zapravo moramo da se kompletno resetujemo ako mislimo da se prilagodimo i živimo. Izlazeći dooobrano iz zone komfora (a na to si došao spreman, ali zapravo ni blizu nemaš pojma šta to zaista znači).

Elem, dani do 25. juna, kada smo otperjali ređali su se kao na traci. Nisam ni sanjala da će mi biti toliko teško. Dok smo čekali vizu, sve se svodilo na ogromnu želju i radost, na neizdrž da kreneš. Kada je put postao realnost,  sve je dobilo potpuno novu dimenziju, novi dert i presecanje u grudima.

Mislila sam da ću da se raspadnem na komade na priredbama za kraj Sarinog vrića i Aleksinog četvrtog razreda. Ionako emotivni za mene kevu laku na suzu događaji, postali su mali, dirljivi čin ljubavi i pažnje koju smo doživeli od drugih: vaspitača, učitelja, drugara.

Jedna od naših poslednjih skitnji u Srbiji pre polaska za Pert, okolina Aranđelovca, imanje druga iz detnjistva mog Mikija. Pre-le-po!

Život u 5 torbi

Pakovanje nije bilo samo spremanje onoga što ćemo da ponesemo, odvajanje stvari koje ćemo pokloniti dragim ljudima, račščišćavanje starudije koju smo iz ko zna kojih razloga čuvali. Bilo je teško i pročišćujuće sve to, uzeti svaku stvar, prebrati sve uspomene, prisetiti se situacije u kojima si došao u njen posed, šta ti to sve znači i koliko su to zapravo samo stvari, a mi ih cenimo zbog emocije koju vezuješ uz njih.

Na kraju, sve je stalo u 5 kofera. Simbolički.

U našu kuću se uselila porodica koja ima dve kćerke i očekuje treće dete, dečaka, pa mi je nekako pored sete, bilo i drago da će tu i dalje živeti petorka 🙂

Posebno nam je bilo teško da se oprostimo sa najdražima: malo puta sam videla tatu da plače, a ovo su bili momenti kada nije mogao da zaustavi suze. Duboko nesrećan što idemo i što mu odvodim unučiće, duboko se ne slažući s našom odlukom. Ali,  ipak roditeljski toplo i s puno brige poželeo nam je srećan put. A ja sam smogla snage da krenem samo zato što znam da ne ostaje sam, da ostaje s mojim bratom i njegovom porodicom.  Mikijevoj sestri i sestričini sve još teže pada jer su njih troje sami na svetu, mama i tata im odavno nisu tu. Preturili su i pregrmeli svašta zajedno, od izbeglištva, potucanja, građenja života od nule.

Ispraćaji na aerodromu, mala horor priča svih nas

Nikada neću zaboraviti poglede dragih ljudi koji su došli na aerodrom da nas isprate. Imala sam i ja isti takav, toliko puta, ispraćajući voljene i rođene, kumu, sestru. Uvek žedna vremena s njima, uvek mrvu se raspadajući što smo daleko, što ih imam na parče i kašičicu.  Ali, svi koji nas vole, znaju zašto sve ovo radimo. Znaju da nije u pitanju lična sujeta i sopstveni komfor.

I eto, sada opet, što ja kažem mom dragom, kućimo se od nule treći put. Po prvi put ćemo, za naših zajedničkim 18 godina, u podstanare. A opet, niko nas nije terao. Znamo zašto to radimo. Život je da se živi. Da se isproba. Da se bori.

Nije život šarena laža i poljsko cveće, to znamo dobro i moj dragi i ja. Sve što smo uradili u Srbiji, sami smo. Trudom, radom, bez prečice. Držali se zajedno, voleli i bili uporni, i stali na zelenu granu. I opet ćemo. Ništa nije zauvek, i život zaista treba živeti kao da je svaki dan poslednji. To, u teoriji znamo svi, ali nam praksa malo zaškripi.  Pa se toga setimo kada neke prilike propustimo, kada neke stvari ne kažemo, kada se u nešto ne usudimo da krenemo.

Šta ako se usudiš? A šta da se nisi usudio?

Mi smo se usudili, i kakva god da bude ova Australijska avantura, naša je. I sigurna sam da će na mnogo načina obogatiti naš život. Dobro mi nama došli u zemlju kengura 🙂

Ili što bi rekao divni Meša Selimović „Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti?“

p.s. obećavam da će sledeći nastavak stići s manje od tri meseca čekanja. Mene pisanje bukvalno leči, i tek sada kada sam pobegla na kratko od akademskog pisanja, shvatim koliko mi je ovo sve nedostajalo.

Ako želite da pročitate hronološki  naš Australijski dnevnik:

1. Ništa nije ostvareno dok prethodno nije odsanjano

2. (Pred) australijski dnevnik, prvi deo