Dođe dan kada se osmelite da vaše mezimče odvojite od vaše suknje na više od jednog dana, na više od dva! I to sa vrtićem, u slučaju onih hrabrijih, ili sa školom u slučaju onih priteranih u ćošak s mezimčetove strane.
Dan nulti – pakovanje
Bira se najveći kofer. Pa tu valja spakovati i šta treba i šta ne treba i ono iz kategorije “za svaki slučaj”. Tanko, debelo, usko, široko, ako se pokvasi od vremenskih uslova, ako se upiški, ako se oznoji, ako se polije. Da bude lepo, da bude udobno. Pribor za higijenu. Cipele, čizme, patike papuče. Kostim za maskenbal, omiljena igračka, klisko, skafander. Omanja apoteka, ako se razboli i da se ne razboli. češljići, gumice, šnalice…Onda svi sednemo na kofer i poskakujemo da se stvari sabiju, a najjači među nama pokušava da zatvori rajsfešlus.
Dan D – polazak
Haos oko autobusa. Da li je vozač dobar vozač, dal’ je rađen alko test, dal’ je autobus prošao tehnički pregled, dal’ je dovoljno udoban za cenjene svilene guze potomaka? Vaspitačice otimaju decu od uplakanih roditelja. Ovi trče počasne krugove oko autobusa ne bi li identifikovali gde se mladunče smestilo, a onda brišu mokro lice, pa tom rukom muljaju po čistom autobuskom staklu. Kada smo sa DNK obeležili poziciju sopstvenog potomstva, nestrpljivi majstor turira i pokreće “makinu” put dečijeg odmarališta. Ruke na obe strane mašu, skoro prava košava nastade.
Kako vozilo nestane iza prve krivine krenu pozivi učiteljici: Kako je, jel mu muka, jel miran, jel traži da jede, kakav je put, dokle ste stigli, jel majstor polako vozi, jel mu vreme da se sa kolegom menja? I tako se sprže najmanje tri baterije na telefonu prosvetnog radnika dok ne stignu na destinaciju.
Ostali dani
Protiču u dečijem uživanju i roditeljskoj brizi. Ume li ta nafrakana da se brine o mom dragulju ili je zaokupljena razmišljanjem kako da potroši dnevnice? Kako je, šta radi, da li je kakio, kad je zaspao…? Jel jela, jel ste sigurni da je dobro jela? Cveklu probala? Nemoguće. Telefoni i dalje jednosmerno zvone, milion pitanja u opticaju, razne ideje padaju na pamet: “A jel mogu da mu ispričam priču preko telefona pred spavanje?”
Sećam se roditeljskog sastanka pred polazak i zabrinuti monolog jedne roditeljke: A šta učiteljice, ako ja zovem i vi se ne javite, jer ste negde na sankaškoj stazi, možda nema domet ili jednostavno ne čujete telefon od graje. Šta onda učiteljice? Ja ću precrknuti od brige, onda odmah sedam u auto i pravac kod vas! Da nisam sve to čula sopstvenim ušima i da dotična majka nije bila mrtva ozbiljna možda mi se ne bi javila ni inspiracija za ovaj tekst. Red je da ovonedeljni honorar podelim sa njom.
Doček
Taj dan, od rane zore je crveno slovo. Ništa se ne radi sem čekanja. Ispred mesta dolaska matorci se okupljaju bar dva sata ranije. Cupkaju, naravno zivkaju, gde ste, još koliko, pa jel mora to stajanje, piškiće kod kuće, nema veze što im muka, nek nagazi majstor…Kako se autobus pojavi na vidiku roditelji dobijaju nesvesne samoubilačke porive, izleću na cestu šireći ruke trče ka autobusu, zbunjeni i zaslepljeni nestrpljenjem kao da će sam autobus zagrliti. Dečica vesela i nasmejana izlaze iz autobusa, ubrzo se nalaze u naručju, čvrstom roditeljskom stisku gde ostaju gotovo bez vazduha. Ridanje punoletnih na sve strane. Napokon, se kreće ka kućama da se utisci podele. Koferi? Kome trebaju…
1 comment
umirem :)))))))